moja duša tužnu pjesmu pjeva

''Navikne čovjek da sve vremenom gubi sjaj, navikne čovjek da sve ima početak i kraj.''


25.05.2014.

Misterija doživotne ljubavi.

Prije 145 godina djevojka imena Caroline je umrla. Imala je samo 17 godina. Umrla je od tuberkuloze. Njena sestra Selma željela je stvoriti trajnu memoriju na Caroline pa je upitala kipara da napravi kip u njenoj prirodnoj veličini na njenom grobu. I dan danas njen kip se nalazi tu, i dan danas Caroline izgleda kao da je zaspala čitajući knjigu..
Prvo jutro nakon postavljanja kipa pojavilo se svježe cvijeće na Carolinom grobu, ispod ruke njenog kipa koji spava. 145 godina, nakon toga, svako jutro se tu nalazi svježe cvijeće..Zar ju je neko toliko volio da je svojim unucima, praunucima ostavio u amanet to ?! Zar toliko snažna ljubav postoji ?!
Svi mi znamo za lijepu priču o Romeu i Juliji, o njihovoj bajnoj ljubavi. A o ovoj ljubavi se ne priča..Nikada se za toliko godina nije otkrilo ko je taj koji svako jutro donosi svježe cvjetove i polaže ih ispod njene ruke. Nikada se nije otkrilo ko je gajio toliku ljubav prema njoj, vječnu ljubav..Samo nam je ostavio nerješenu misteriju doživotne ljubavi.



25.05.2014.

Sunset..

Jučer smo po prvi put zajedno gledali kako sunce zalazi, kako mrak prekriva onaj dio zemlje na kojem smo mi bili. Ko bi rekao da se u meni krije nešto romantično. Tolike godine sam sama to gledala i sama uživala u laganom skrivanju sunca iza nekog brda. Uvijek sam se pitala da li neko na drugoj strani gleda kako izlazi ?! Da li neko gleda kako se otkriva i pokazuje svoje lice ?!

24.05.2014.

Ma otišlo sve u tri lijepe..

Evo gledam ove vijesti, pa Bože. Tačno mi dođe da se koknem kad vidim ovaj jadni narod kako ostaje bez svega. Cijeli svijet im se ruši pred očima, u sekundi. Zamislite tu bol..Kad malo skontam, pa ni neostvarena ljubav, izgubljena prijateljstva ne bole toliko kao kad izgubiš čitav svoj svijet. A zbog čega ? Zato što smo ljudi. Uništavamo majku prirodu.

Kažu eto da amerikanci imaju neki program pa nam tako regulišu vrijeme. Lafo oni hoće da nas pobiju i potuše. Što im mi smetamo ? Što smo im mi trn u oku ? Ali hajde usudi se pa vjeruj u to. Reći će ljudi ''ma pusti je budala, čuj vjeruje u ove nebuloze''. Možda i nije istina. Kad sagledaš sve oko sebe oni i kontrolišu sve, zapravo. Što ne bi i to ?!

Mi smo narod glup. Treba da vjerujemo u Boga jednog. On nam ovo šalje kao opomenu da budemo bolji ljudi. Ma pogledaj nas, čim se voda povukla mi opet isti.
I čudimo se zašto baš nas da poplavi i zašto baš mi da izgubimo sve i zašto baš naše sve da ode u tri lijepe..

23.05.2014.

Kad smo već duboko zagazili u ovaj virtuelni svijet i čitamo jedni drugima otkucane misli, možemo onda i pričati jedni s drugima, anonimno dijeliti muku i životnu priču :)

19.05.2014.

Ništa sam ja bez bola..

Izgubila sam se. Život bez bola nije moj život. Ja bez bola nisam ja. Ona gorčina u grlu koja ne može biti isplakana me je stvorila, napravila onakvom kakva sam danas. Bez nje sam niko i ništa. Bez nje ne znam za šta da se borim i za šta živim. Onako sam se borila za bolje sutra, za sreću..
Ne mogu više, ne mogu. Nemam snage. Nemam čak ni riječi da opišem ono što nemam. Nemam ni da opišem stanje u kakvom sam. Ovo je dno dna. Ovo je rasulo. A nemam čak ni posebnog razloga da takva budem. Pa koji mi je onda klinac ? Zar nema više ni jedna ovako sjebana osoba do kraja ? Nisam valjda i u ovome sama ?

06.04.2014.

..

Dešava se nešto čudno, veoma čudno..
Toliko vremena sam čekala da budem s njim, i konačno kada sam s njim, kada smo počeli našu sreću zajedno, drugi mi je došao u san. Počeo me ljubiti u snu, voljeti, paziti. Otkud sad to ? Pomutio mi je um kroz san. Odveo me je na mjesta o kojim nisam ni sanjala, kroz san. Uništio mi je život kroz san. Sad čekam dan da ga vidim, osjetim njegove usne na svojima, tražim ga. A zapravo, on mi je niko i ništa. Ne znam ga, viđamo se po dugim školskim hodnicima. Kada uhvatim njegov pogled plazim mu jezik, pa i on meni, smijemo se. Ne znamo se a dijelimo nešto. Ne može mi u javi prići, pa mi u san dolazi. Nemoj, bolje je nemoj. Ne treba mi još toliko komplikacija. Sve se taman sredilo i ti si baš tad odlučio da kročiš u moje snove i opet sve pomutiš..Nemoj..Idi od mene :)

Samo nek mi neko kaže šta to znači ? Da li se u nekog možeš zaljubiti ako ga ljubiš u snu ?

30.03.2014.

..

Smijala sam se. Bila sam sretna. I onda sam opet izgubila onu sretnu sebe. Sigurno sam je negdje, usput, ispustila. Sada lutam, noćima ne spavam, tražim je, ali nema je. Možda se naljutila na mene jer me je toliko vremena tražila, a ja sam se tek tako olako ispustila. Možda ju je pronašao neko drugi. Možda je neko pokupio moju sreću, dok sam ja provodila noći plačući.
Nedostaješ mi ti, sretna ja. Fališ mi u dugim danima, noćima.

15.01.2014.

Hej druga Ja, dođi..

Zar ima išta gore nego kad suze neće, ne mogu da izađu, ali nešto te unutra peče, grize, izjeda ? Ta tuga je najgora. Više se ne trudim ni da pronađem neki razlog zašto me boli, zašto sam tužna. Nema razloga više. Jednostavno, to je tako. To je moj život. Sa ovom prokletom sudbinom ide i ova bol, u paketu.
Slatko se nasmijem uvijek na onu poznatu rečenicu : ''Nije moj dan''. Heh, šta ja trebam reći ? Nije moja godina ? Nije moj život ? Nije moja sudbina ? Koje odabrati od toga ? Ma brate, fulala sam život skroz i njime se mogu zakleti da negdje tamo živi druga ja, koja je sretna, bez problema. Evo zovem je.
Hej druga Ja, dođi, pronađi me, pa da dijelimo tvoju radost i moju tugu..

28.12.2013.

....

Znate li onu poznatu rečenicu da su svi ''rođeni sa razlogom'' ? Neko je rođen da spašava živote, neko da pjeva, neko da slika, neko da bude heroj, neko da bude arheolog. Ne, ne. Da vam pojasnim. To je mnogo jednostavnije. Neko je rođen da bude sretan, a neko da bude tužan.
Nekada davno, milijarde godina unazad, negdje daleko, neko je odlučio kome će sreća pokucati na vrata, a kome ne. Meni moja nikada nije pokucala. Svaki dan se nadam da će doći. Ali je nema. Ja sam eto, nažalost, jedna od onih koji su ni za šta. Propalitet. Teško mi pada to kada vidim kako su ljudi sretni sa onim što imaju, a gdje sam ja ? Sjedim na nekom dnu, u tišini i tami, i čekam. Šta li Bože čekam, ne znam ni sama. Valjda se nadam da će doći neka sreća, da ću nabaciti koji kez na lice, ali ništa. Svaki dan se sve više razočaram. Zapitam se zašto sam ja tu. Samo sam obični propalitet, sjenka na koju niku ne obrača pažnju. Ma eto, nadam se da je i to neki razlog. Razlog zašto sam rođena. Mora neko i tugu ovog svijeta da pokupi. Zato smo mi tu, oni kojima sreća nikada nije pokucala.

10.12.2013.

Tama. Bol. Tišina.

Tama. Bol. Tišina.
Opet su me svi napustili. Živjela sam godinama u ovoj tami. Sama. Bolila svoju bol. Niko mi nije pomagao. I onda si se ti pojavio. Tvoje ruke su otjerale tamu, tvoje usne zaliječile bol, i tvoje srce ispunilo tišinu. Navikla sam na tvoje prisustvo. Uživala sam. Imala sam tu neki sigurnost, ljubav. Oh dragi, pružio si mi neku utjehu koju niko do sada nije. Nemaš pojma koliko te volim. Ugrijao si moje srce, zaštitio ga, uzeo ga u svoje ruke i onda ga slomio. Kako su samo moji jecaji u toj noći odjekivali. Otišao si. Nestao. Ostavio si mi srce na pola prepuknuto. Odšetao si bez i jedne riječi.
Eto, opet je tama zavlada. Bol se vratila, a tišinu su ispunili moji glasni i dugi jecaji.

26.11.2013.

Brine me..

Brine me jedna sitnica.
Vidite li vi kakvo je danas vrijeme došlo ? Internet, tehnologija. Dođem s društvom na kafu, svi tipkaju. Više niko ne komunicira. Toliko tehnologije oko nas a mi smo sve gluplji i gluplji. Sve manje pričamo, više se zatvaramo. Eto, i ja da nisam oglupila od ove tehnologije sigurno bih ovo nekom prijatelju govorila.
Ali pored tehnologije tu su druge stvari, poput cigareta, alkohola, droge. Hajde eto, cigarete inekako, ali i one ubijaju. Alkohol, ma ajde, svi se mi trebamo napiti barem jednom u životu ono pravo. Da ne znamo gdje smo. Ali droga. Droga je najveće zlo. Uvukla se u naše živote, u naše domove. Totalno vlada nad svima. Postalo je normalno da neko na sred nekog kafića zapali joju. Dođe neko i kaže : ''Ajde brate, da srolamo buxnu''. Onako, pred svima. Nikog nije briga više, niko se ne krije.
Brine me kako će biti za 5 godina, za 10 godina. Brine me u kakvom će svijetu djeca moja živjeti. Da li će njima trava biti kao meni cigarete ?!
Da li to nas sve brine ?
Mi mislimo da je sitnica, ali je zapravo krupna stvar. I to pravo krupna..

24.11.2013.

Zeleno moje..

Eto, opet sam i danas napravila užasnu grešku. Prepustila sam se tvojim zelenim očima da me vode daleko, opet. Bez razmišljanja. Opet sam te pustila u život, barem na tren.
Lebdjela sam danas u našoj ljubavi. Poželjela sam osjetiti to što sam danas osjetila. Nedostajalo mi je. To si mi samo ti mogao pružiti, niko više. A znam, koštat će me ta ljepota i ta naša ljubav, zeleno moje. Obit će mi se o glavu. Kad-tad..

21.11.2013.

.

Šetam danas ulicama ovog pustog grada kad odjednom ti. Ispred mene. Do kad ćeš tako ? Do kad ćeš mi tako u život dolaziti ? Do kad ćeš se samo pojavljivati i odlaziti, a nikada ostajati ?

21.11.2013.

''Ma ubit ću te sad, ako budeš pričala te slatke gadosti o našoj ljubavi..''

19.11.2013.

''I ne znam više kako. Od srca se ne smijem predugo. Sasvim krivo vrijeme za mene, prolazim bez potrebe. Nisu šanse svima jednake. Ne možeš od istine..''

19.11.2013.

Dragi moj..

Dragi moj,
evo odlučih da ti napišem par riječi. Želim da te malo podsjetim na sebe, da ti prođem malo kroz glavu. Ti po mojim mislima šećeš stalno. Odlazi. Odlazi iz moje glave i iz mog srca baš onako kako si onog dana otišao od mene.
Ne želim da te napadam u ovom malom pismu. Nisi ti kriv, znaš. Ja sam kriva. Otjerala sam te od sebe. Mislila sam da me dovoljno voliš i da ćeš ostati sa mnom uprkos mojim greškama.
Čuj mene, opet te napadam. Volio si ti mene dovoljno, znam. Izvini. Samo ja to nisam znala prepoznati.
 Nemaš pojma šta mi se sve dešava otkako si otišao. Život mi je u totalnom haosu. Znam ja da misliš da sam sretna sada s njim. Ali dragi, ti si i dalje taj koji mi dolazi u snove. Eto, i dan danas, nakon toliko vremena, okrećem se na ulici kao kakav luđak nadajući se da ću ugledati tvoje lice, tebe. Nadam se onim leptirićima i trncima koje si samo ti znao u meni probuditi.
Lijepo mi je sada s njim, priznajem to. Čuva me, pazi me. Ali nije to ono najbitnije. Ti si onaj zbog koga noću ne spavam. Ti si onaj koga vidim kraj sebe kada sjedim sama. Ti si onaj s kim ja sebe pamtim.
Za kraj ću još samo da ti odam malu tajnu. Žao mi je. Dragi, žao mi je što nikada ove riječi nećeš pročitati. Žao mi je što nikada neću imati toliko hrabrosti da ti ih pošaljem. Žao mi je što nikada nećeš saznati koliko sam te voljela. Žao mi je što nikada nećeš znati koliko te u ovom trenutku volim.
Eto rekla sam. Volim te.

13.11.2013.

687

Još 687 dana, 16488 sati, 989280 minuta, 59356800 sekundi.
Ohrabrujem sebe i govorim sebi da to moram preživjeti. Tad ću biti slobodna. Bit ću negdje daleko, šetat ću pod drugim nebom, slušat ću cvrkut nekih drugih ptica, gledat ću neka nepoznata lica, i u toj gomili ću ja biti nepoznata. Niko na mom licu neće vidjeti moje greške i moju prošlost. Izbrisana će biti.
Ali do tada, do tog 687. dana, imam one trenutke kada kleknem, pustim rijeku suza i molim Boga da umrem, da nestanem. Javi mi se neka jaka želja da odem i legnem na prugu, da vrisnem iz sveg glasa dok mi tutanj voza zaglušuje vrisak. Ne mogu više.
Jutros sam se opet zatekla kako sjedim na podu kupatila i držim žilet u rukama. Krv. Crveno oko mene. Nikada nisam svjesna kako se dovedem do te situacije, osvijesti me tek ono crvenilo. Peče me ruka. Jako. Ali u duši mi je mir. Nema boli, nema zime, nema vjetrova i bure. Ta jaka fizička bol odnese onu unutarnju bol, ugasi je. Krv me smiruje.
Boli. Ma neka boli. Pustim da boli. Uživam u tome. Nisam normalna, znam. Opsjednuta sam, Ma neka ide sve.. Nek' se sve goni. Pripalim cigaru, opustim se i uživam u bolu. Ne razmišljam ni o čemu. Tih 15 min dnevno posvetim sebi.

Onda otkuca ona zadnja sekunda, bol prestane, cigara se ugasi i onda opet umirem iznutra. Opet se vračam na staro. Opet jedva čekam da osvane onaj dan sutra da se ovo opet ponovi.
Jedini mi je ovo način da preživim ovih preostalih 687 dana. Da ne puknem, da ne ekplodiram. Milioni misli mi zuji u glavi. A ja imam samo tu jednu stvar koja me smiruje. Ne mogu pomoći sebi nikako, niti imam koga da mi pomogne. Sama sam. Bloggeri, pomozite mi vi. Izvucite me iz ove patnje. Ohrabrite me. Ne znate kako je to kada želiš da prestaneš, a ne možeš. Kada krv i bol postaju jedino za šta se živi..

05.11.2013.

Da mi je samo da nestanem

Oduvijek, kako znam za sebe, željela sam da se u mom životu nešto dešava. Uvijek sam bila sama. Željela sam prijatelje, zabavu. Napokon, nakon nekog vremena, to se ostvarilo. Dobila sam sve što sam željela. Dobila sam prijatelje koje nisam htjerla mijenjati ni za šta. Ali sam ih ipak zamijenila. Zamijenila sam ih za jednu grešku u mom životu. Sve sam vas izgubila. Opet sam sama. Znam da sam vas iznevjerila, ali pobogu, vi ste mi prijatelji. Oprostite mi. Tu ste za mene da preživimo i tugu, i radost.
Nikada neću sebi oprostiti to što sam uradila. To plačam svaki dan, gorkim suzama. Ostala sam sama, na dnu. Nemam nikog da me digne.
Ali i dalje, vaša imena spominjem svaki dan kada se molim Bogu. Kajem se, iskreno. Nikada neću prežaliti što sam to uradila taj dan. Mrzim sebe zbog toga. Vi ste bile jedine osobe zbog kojih bih dala ovaj jadni život. Ma sve bih dala, ne samo život. Voljela sam vas. Oh, kako sam vas voljela. Volim vas i sad. I nikada nećete znati kako me peče nešto u duši. Kako me boli. I to nikad neće otići, znam. Niko to ne može ublažiti. I neka ne nestane taj bol nikad. Neka ova gorčina iz mog grla nikad ne nestane. Tako mi i treba. Zalužila sam to, znam.
Sada jedino što želim jeste da nestanem sa lica ove zemlje. Stid me je i da hodam po zemlji. Ni to nisam zaslužila. Sada su mi najbolji snovi oni u kojima umirem. Želim da odem odavdje, da me nema. Tako je najbolje. Pogriješila sam život.
Oprostite mi, molim vas. Da barem odem s mirom u duši. I znajte da više mene boli moja izdaja, nego vas koje sam izdala.

22.10.2013.

...

Uvijek sam sve opraštala. Priznajem, bilo mi je teško kada mi neko zabode nož u leđa. Ali sam te noževe sama vadila, sama preživljavala tu bol i opet tim osobama davala drugu šansu, treću, petu. Nikada mi nije bilo žao što sam im oprostila sve. Pa prijatelji su mi, za šta mi onda služe ako ne za suze, smijeh ? Svima se može desiti da pogriješe. Ljudi smo, svi griješimo. Ali među njima svima, ja sam jedina bila čovjek. Čovjek sa dušom, čovjek sa ljubavlju. Voljela sam ih sve, sve svoje prijatelje. Nikada nisam griješila. I onda je došao i taj dan. Napravila sam grešku, ogromnu. I niko mi nije htio oprostiti. Ostala sam sama. Bez igdje ikoga. Pa ljudi Božiji, koliko sam samo ja vama praštala ? Život bih za vas sve dala. Kajem se, iskreno. Boli me duša. Boli me sve, svaka kost. Kidam se na dijelove. I niko se ne obazire. Zar nije vrijeme da vi budete čovjek prema meni, kao što sam i ja prema vama bila ? Ne tražim od vas ništa. Moja ljubav prema vama nije imala cijenu. Nije se mogla ni s čim porediti. I uništili ste je. Uništili ste je time što niste htjeli da mi pružite drugu šansu, bolje sutra. Uništili ste je time što mi niste oprostili. Uništili ste je time što niste zanemarili moje gluposti i obrisali mi suze sa lica, odnijeli ovu tugu iz srca, iz duše.
Gušim se. Gušim se. Ne mogu da dišem. Nemam daha. U grlu mi stoji nešto što želi biti isplakano. Ali suze više ne idu. Presušile su. Boli me. Želim vas nazad. Sve. Samo želim onaj stari smijeh, one stare dane, ona opijanja s vama, blamovi. Znam, zaslužila sam da budem odbaćena, zaslužila sam svojom greškom. Ali život je to. Ošamari nas kad se najmanje nadamo. Zato i postoje prijatelji tu, da ublaže taj šamar.
I ne, ne kajem se što sam vam praštala. Kajem se što sam vas zvala prijateljima..

02.10.2013.

Slavni on..

Uh, toliko se tog nekog hamelja skupilo na mojoj duši koji moram ovdje iznijeti, ali ne znam odakle da počnem.
Prvo ću spomenuti njega. Taj slavni on. Nakon toliko vremena mi se vrača u snove, u misli. On je bio ljubav o kojoj sam samo sanjala. Samo sam sanjala njegove dodire, njegove zagrljaje, njegove poljupce. Nikad ih nisam doživjela. To su, kažu, najjače ljubavi. Ma klinac, kad sam samo ja sanjala to. On je hodao, lumpovao i bio s drugim djevojkama, dok sam ja, Bog sami zna kako, preživljavala noći pune tuge, mraka, boli, sama među četiri zida.
Mrzim ga, mrzim ga naajviše na svijetu. Mrzim to što mi i dalje poklanja onaj svoj najljepši osmijeh. Mrzim onaj pogled njegov. Mrzim to što mi dovikuje na ulici da sam najljepša. Mrzim što dovikuje moje ime kada ga ja ignorišem. Mrzim sve u vezi njega. Ali isto toliko i volim. Volim kada dođem kući, legnem u krevet i premotam film unazad, na onaj dio kada dovikuje da sam najljepša, i svi gledaju u mene.
Zauvijek ćeš zauzimati posebno mjesto u mom srcu, dragi, i niko ga neće zamijeniti. Ovu tugu iz mene neće otjerati ni isprati ove jesenske kiše. Biće samo moja tuga. I čuvat ću je, zauvijek, da me podsjeća na nas i na našu nedovršenu priču. Halal ti bio sav moj bol, dragi.
Ali znaj, ništa me neće boljeti više nego to što tvoji koraci nisu odzvanjali u mojoj tišini..

10.09.2013.

Ogledalo je prazno..

Nemam baš neku inspiraciju, zaobišla me je danas, ali mogu Vas barem upitati nešto. Šta je to ogledalo ? Šta nam to ono pruža ? Ponekad se lijepo osjećam kad se pogledam u ogledalo, ali nekad mi nanesu štetu. Donese mi bol u dušu. Gledam u drugu sebe tamo. To nisam ja. Šta mi se desilo ? Zar sam se toliko promijenila ? Ne izgledam više onako kako se sjećam. Skrila sam se u sebi. Nema nikog da mi pomogne. Poželim da pustim glas, da vrisnem pa nek' sve ide..ali nema, ništa ne izlazi. Unutra nešto boli, jako, i ne prestaje. Tražim oko sebe ljude koji će mi pomoći. Ali njih nema. Niko me ne želi. Niko me ne voli. ''Samoća mi dušu para''. Skrenula sam sa pravog puta, ne vidim ga više, izgubio se. Nešto u meni se dere, viče u pomoć, ali nema nikog da čuje, da me spasi. Do čega sam ja to došla ? Dotakla sam dno i nemam nikog ko će mi pomoći. Znate li vi kolika je to bol kad ostaneš sam ? Kada nemaš nikog ? Kada je cijeli svijet drugačiji od tebe ? Sve je pusto. I oko mene, i u meni. Otupila sam više, nemam osjećaja. Jedino znam za bol i krivnju, i oni su uvijek tu. Ne napuštaju me. Ponekad utihnu, pa ispraznim glavu, dušu, i ne osjetim ništa. Zatim se pogledam u ogledalo i samo osjećam da opet dolaze, vračaju se. Da li je ovo san ? Da li sam ovo ja ? Zamislite kako je to osjećati krivnju konstantno. Krivnju zato što si tu, krivnju zato jer si rođen, jer živiš. Boli me što je to ogledalo prazno. Ne vidim više sebe u njemu. Skrila sam se negdje. Pomozi mi, druže. Daj mi nadu. Daj mi nadu u bolje sutra..


Noviji postovi |